Policijsko komuniciranje 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 23

SADAŽAJ:
Uvod…...........................................…………………………………..3
Usmeno komuniciranje u policiji….…………………………………4
Razgovaranje kao način komuniciranja u policiji…………..4
Sastanci kao organizaciona forma komuniciranja u policiji…………………………………………………………6
Pregovaranje kao način komuniciranja u policiji……………9
Načela policijskog pregovaranja…………………………9
Pregovaračka komunikacija u policiji…………………….10
2.2.3. Veština aktivnog slušanja………………………………..10
Pisano komuniciranje u policiji………………………………………12
Kancelarijsko poslovanje u policiji…………………………………..13
Odnosi policije i medija……………………………………………….15
Odnosi policije i javnosti……………………………………………...16
Odnosi sa javnošću – public relations……………………....21
Zaključak……………………………………………………………….22
Literatura……………………………………………………………….23
Uvod
Komuniciranje je proces razmene informacija, ideja ili stavova između njihovih pošiljalaca I primalaca. Razmena informacija ima ključni značaj za rad policije I rezultate koje ona postiže. Zapravo, informacije su osnovno sredstvo policijskog rada.
Komuniciranje se može podeliti po više kriterijuma. Prema učesnicima komunikacije, ona može da bude interna.(među više članova organizacije I okruženja). U odnosu na strukturu organizacija u kojima se komunicira, komunikacija se deli na onu koja se dešava u malim grupama, I na onu koja se odnosi na šire organizaciono komuniciranje. Prema stepenu centralizacije, komunikacija se deli na centralizovanu (komunikacija preko jedne osobe) I decentralizovanu (bez posrednika u komunikaciji). Modeli centralizovane komunikacije mogu se predstaviti u vidu krsta, lanca (štafete) I slova „Yˮ. S druge strane, decentralizovana komunikacija se, prema modelu, može podeliti na onu u vidu kružnice I onu koja se realizuje svim vezama.
U odnosu na podudarnost modela komuniciranja structure organizacije, komunikacija može biti formalna I neformalna. Dok formalna komunikacija prati strukturu organizacije, s neformalnom komunikacijom to nije slučaj. Prema smeru, razlikujemo vertikalnu, horizontalnu I dijagonalnu komunikaciju. Naime, komuniciranje „prema goreˮ I „prema doleˮ predstavlja smerove vertikalne komunikacije I, kako sam naziv asocira, radi se o različitim smerovima relacije (pravca) pretpostavljeni-potčinjeni. Horizontalno komuniciranje realizuje se unutar istog hijerarhijskog nivoa. Dijagonalno komuniciranje postoji između učesnika koji sun a različitim nivoima hijerarhije, pri čemu učesnici nisu linijski, a time ni subordinacijski povezani. U zavisnosti od tehnike (veštine koja se koristi), komuniciranje može da bude usmeno (verbalno), neverbalno, pisano i elektronsko (multimedijalno).
Najčešće se komunicira usmeno. Ljudi međusobno komuniciraju uglavnom „licem u liceˮ, proizvodeći zvukove, odnosno reči. Neverbalna komunikacija je prenošenje poruke na način koji nije ni usmeni ni pismeni. To mogu biti: izraz lica, govor tela, gest ili drugi pokret tela, način oblačenja, znakovi ili simboli koji izražavaju socijalni ili drugi status i fizička udaljenost ili blizina između sagovornika. Pisanom komunikacijom prenosimo informacije putem pisanih simbola.
Dok su u usmena i neverbalna komunikacija neodvojive, pisana komunikacija ih isključuje. Na usmeno-neverbalnu komunikaciju utiče sadržaj onoga što se iznosi u vidu tona (50 %) i mimike (50 %). Dakle, podjednak je značaj verbalnih i neverbalnih sadržaja tokom komunikacije, posebno kada su prisutni svi njihovi oblici, na primer tokom komunikacije „licem u liceˮ.

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]